Me­đu oni­ma ko­ji su u pra­sko­zor­je da­na­šnjeg da­na pri­je 81 go­di­nu u Vir­pa­za­ru, na Ca­re­vom la­zu, Pa­vlo­voj stra­ni, Mi­ši­ći­ma, Če­vu, Vr­lo­stu­pu... is­pa­li­li pr­ve usta­nič­ke plo­tu­ne i vi­še sr­cem i če­lom ne­go oruž­jem kre­nu­li pro­tiv sto­gla­ve oku­pa­tor­ske ažda­je, bio je i, ta­da tri­de­se­to­smo­go­di­šnji Ce­kli­nja­nin Pe­tar Sa­vov Ga­zi­vo­da.
Ovaj svi­jet je ugle­dao u Rva­ši­ma 1903. go­di­ne i već na pra­gu ži­vo­ta se su­o­čio sa svim nje­go­vim su­ro­vo­sti­ma i ne­mi­lo­sti­ma. Osje­tio stra­ho­te bal­kan­skih i po­seb­no Pr­vog svjet­skog ra­ta, osje­tio mu­ku si­ro­če­ta bez oca, ali i, uz maj­ku, dje­da i ba­bu, u ku­ći i sre­di­ni u ko­joj se do to­ga od pam­ti­vi­je­ka dr­ža­lo, za sva vre­me­na utu­vio da su čo­vje­ko­lju­blje i isti­no­lju­blje, slo­bo­do­lju­blje i prav­do­lju­blje, čast, čoj­stvo i hra­brost iz­nad sve­ga.
Ni­je sto­ga bi­lo ni­ka­kvo ču­do da je Pe­tar Ga­zi­vo­da ta­ko ra­no sta­sao. Što se već 1920. go­di­ne, kad je u Rva­ši­ma for­mi­ra­na pr­va će­li­ja Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, kao se­dam­na­e­sto­go­di­šnjak opre­di­je­lio za te ide­je. Nje­gov ak­ti­vi­zam, ozbilj­nost i ugled u na­ro­du, pre­va­zi­la­zi­li su gra­ni­ce Ce­kli­na u ko­jem je Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja već u pr­vim go­di­na­ma ste­kla vi­še od pet sto­ti­na čla­no­va i sim­pa­ti­ze­ra. Sve je, na­rav­no, ja­sno ako se zna da je u to vri­je­me pred­sjed­nik op­šti­ne na Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća bio ko­mu­ni­sta La­zar Lo­pi­čić, a po­sla­nik Jo­van To­ma­še­vić, za­čet­nik, ro­do­na­čel­nik Ko­mu­ni­stič­ke mi­sli i ide­je u Cr­noj Go­ri.
Ipak, istin­ski bor­be­ni i re­vo­lu­ci­o­nar­ni put Pe­tra Ga­zi­vo­de po­čeo je 26. ju­na 1936. go­di­ne na Bel­ve­de­ru kod Ce­ti­nja, gdje je – mo­že se bez pre­tje­ri­va­nja re­ći – pla­nu­la ona slo­bo­dar­ska, usta­nič­ka, re­vo­lu­ci­o­nar­na ba­klja, ko­ja će se ras­plam­sa­ti u pra­sko­zo­r­je 13. ju­la 1941. go­di­ne:
– Po­vod za or­ga­ni­zo­va­nje Bel­ve­der­skih de­mon­stra­ci­ja (od­no­sno po­ho­da na Ce­ti­nje, prim. B.S) – za­pi­sao je ka­sni­je Pe­tar Ga­zi­vo­da – bio je te­žak i ne­čo­vječ­ni tret­man uhap­še­nih ko­mu­ni­sta iz Cr­ne Go­re na­kon pro­va­le u Par­ti­ji. Cr­no­gor­ski ko­mu­ni­sti su mal­tre­ti­ra­ni i mu­če­ni u po­li­cij­skim za­tvo­ri­ma i ka­za­ma­ti­ma Du­brov­ni­ka i Sa­ra­je­va i mi smo tra­ži­li da se od­mah vra­te u Cr­nu Go­ru i da im se su­di pred cr­no­gor­skim su­do­vi­ma.
Dan-dva pri­je tog kr­va­vog su­ko­ba go­lo­ru­kog na­ro­da sa kor­do­ni­ma do zu­ba na­o­ru­ža­nih žan­dar­ma, ko­ji su na Bel­ve­de­ru za­u­sta­vi­li de­mon­stran­te, po­hap­še­ni su or­ga­ni­za­to­ri de­mon­stra­ci­ja. Me­đu nji­ma i Pe­tar Ga­zi­vo­da. Epi­log je po­znat: na Bel­ve­de­ru su po­gi­nu­li Ste­vo Vu­jo­vić, Šu­nja Vuk­ma­no­vić, Mar­ko Jo­vi­će­vić, Ni­ko Pe­tri­če­vić, Ili­ja Ra­žna­to­vić i Jo­van Šo­fra­nac, a vi­še od 20 de­mon­stra­na­ta je ra­nje­no, a u zlo­gla­sni ka­za­mat Bog­da­nov Kraj do­spje­lo je njih oko 50. Ve­ći­na ih je, me­đu nji­ma i Pe­tar Ga­zi­vo­da, osta­lo u za­tvo­ru vi­še od dva mje­se­ca i oslo­bo­đe­ni su tek na­kon vi­še­dnev­nog štraj­ka gla­đu.
Bor­be­ni put Pe­tra Ga­zi­vo­de, is­ku­snog voj­no-po­li­tič­kog ru­ko­vo­di­o­ca, ko­me­sa­ra i rat­ni­ka ko­jeg je, po svje­do­če­nju nje­go­vih sa­bo­ra­ca, kra­si­la smi­re­nost i umje­će is­po­lja­va­no i u naj­te­žim si­tu­a­ci­ja­ma (zbog sve­ga to­ga je do­bio na­di­mak „Stra­teg”), pred­sta­vlja oli­če­nje bor­be­nog pu­ta je­di­ni­ca sa ko­ji­ma je če­ti­ri go­di­ne kr­va­rio na bo­ji­šti­ma za slo­bo­du ši­rom Ju­go­sla­vi­je – od Rva­škog ge­ril­skog vo­da, Lov­ćen­skog na­rod­no­o­dlo­bo­di­lač­kog par­ti­zan­skog od­re­da, slav­ne Če­tvr­te cr­no­gor­ske pro­le­ter­ske do Osme kra­ji­ške bri­ga­de:
– Skrom­nost, po­pu­lar­nost, pri­bra­nost, od­luč­nost, do­sled­nost, pra­vič­nost i ve­li­ko ju­na­štvo Pe­tra Sa­vo­va Ga­zi­vo­de bi­li su sa­stva­ni dio nje­go­ve lič­no­sti. On je pri­pa­dao pred­rat­nim re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma ti­ma Stan­ka Dra­go­je­vi­ća, Mar­ka Ma­ša­no­vi­ća, Ste­va Ma­ša­no­vi­ća i dru­gih lu­čo­no­ša ide­ja mark­si­zma, ko­ji su u Ce­kli­nu i Cr­noj Go­ri svoj ži­vot i svo­ju sud­bi­nu ve­za­li za sud­bi­nu svo­ga na­ro­da, za re­vo­lu­ci­o­nar­ni rad­nič­ki po­kret i ko­ji ni­ko­me i ni­šta ni­je­su du­žni osta­li – ve­li u svo­jim sje­ća­nji­ma na Ga­zi­vo­du nje­gov rat­ni drug, ge­ne­ral-pu­kov­nim Bla­žo S. Jan­ko­vić, ko­ji do­da­je da je u nje­go­vom li­ku „bi­la spo­je­na ko­mu­ni­stič­ka po­sto­ja­nost, voj­nič­ka hra­brost i ve­li­ko sr­ce čo­vje­ka či­ja je to­pli­na zra­či­la svu­da oko nje­ga”.
Kad je 1951. go­di­ne ski­nuo voj­nič­ku uni­for­mu imao je čin pot­pu­kov­ni­ka Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, a on­da se po­sve­tio po­li­ti­kom ra­du u Cen­tral­nom ko­mi­te­tu SK Cr­ne Go­re.
Vječ­no je po­či­nuo 26. av­gu­sta 1985. go­di­ne. Nje­go­vo ime, po mi­šlje­nju mno­gih nje­go­vih sa­bo­ra­ca, mo­žda i ne­pra­ved­no, ni­je ovjen­ča­no ore­o­lom na­rod­nog he­ro­ja, ali je na nje­go­vim gru­di­ma si­ja­la Par­ti­zan­ska spo­me­ni­ca 1941. i još de­se­tak naj­vi­ših od­lič­ja za hra­brost ljud­ske vr­li­ne. Naj­sjaj­ni­je od­lič­je i naj­ve­će pri­zna­nje je ipak to što ga lju­di, ne sa­mo u nje­go­vom rod­nom Ce­kli­nu, i da­nas spo­mi­nju po do­bru.
Bu­do Si­mo­no­vić


Smio sva­ko­me po­gle­da­ti u oči

Za Pe­tra Ga­zi­vo­du je me­đu nje­go­vim sa­bor­ci­ma va­ži­lo da je bio čo­vjek ko­ji je smio sva­ko­me po­gle­da­ti u oči. Ko­ju go­di­nu pri­je smr­ti, ta­ko, oštro je re­a­go­vao na pri­ču svog ne­ka­da­šnjeg ko­man­dan­ta, na­rod­nog he­ro­ja Sa­va Dr­lje­vi­ća, ko­ji je pi­sao o pr­vom oslo­bo­đe­nju Liv­na 1942. go­di­ne i ob­ra­ču­nu sa Fran­ce­ti­će­vom usta­škom Cr­nom le­gi­jom. Ka­ko je i pot­pi­snik ovih re­da­ka ne­dav­no pi­sao o to­me, evo di­je­la Ga­zi­vo­di­nog re­a­go­va­nja ko­je se znat­no raz­li­ku­je u po­je­di­no­sti­ma:
„U opi­su si­tu­a­ci­je i na­bra­ja­nja bo­ra­ca ko­ji su iz ‘za­pa­lje­nih’ bor­nih ko­la iz­ba­ci­li osam san­du­ka mu­ni­ci­je, je­dan san­duk bom­bi i dva pu­ško­mi­tra­lje­za (a ne mi­tra­ljez, ka­ko sto­ji u felj­to­nu), Sa­vo Dr­lje­vić na­vo­di ime­na Du­ša­na Stru­ga­ra, Vu­ki­ce Mi­ću­no­vić, Vo­ja Sje­klo­će i Jo­va Zvi­ce­ra, kao ne­po­sred­nih uče­sni­ka u toj ak­ci­ji, što je pot­pu­no ne­tač­no. Ak­ci­ju su ne­po­sred­no iz­ve­li: Mi­le Ra­do­sa­vlje­vić, Si­mo Ba­ro­vić, Dra­gi­ca Đu­ra­ško­vić, Pa­vu­ša Šće­pa­no­vić i ja, Pe­tar S. Ga­zi­vo­da” – ka­te­go­ri­čan je on uz na­po­me­nu da „mo­ral­na na­če­la Re­vo­lu­ci­je oba­ve­zu­ju da o njoj pi­še­mo isti­ni­to i ne­pri­stra­sno”.


Za ne­za­bo­rav

Ni­kad ni­je na­od­met pod­sje­ti­ti da je u Tri­na­e­sto­jul­skom ustan­ku u Cr­noj Go­ri uče­stvo­va­lo oko 32.000 bo­ra­ca, od­no­sno oko 66 od­sto voj­no spo­sob­nog sta­nov­ni­štva i da je za sa­mo ne­dje­lju da­na oku­pa­tor po­ra­žen i is­tje­ran iz svih mje­sta iz­u­zev Ce­ti­nja, Pod­go­ri­ce, Nik­ši­ća i Plje­va­lja u ko­ji­ma je imao ve­o­ma utvr­đe­ne gar­ni­zo­ne


Di­rek­ti­va

Kao oda­ni, pri­vr­že­ni i di­sci­pli­no­va­ni ko­mu­ni­sta, Pe­tar Ga­zi­vo­da je sli­je­dio di­rek­ti­vu Par­ti­je i ni­je se že­nio sve do ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja ze­mlje i po­be­dje­de. Od nje­ga je, ipak, ostao ši­ro­ki trag – si­no­vi Ve­se­lin, Ra­do­mir, Slo­bo­dan i Bra­ni­mir.